Ургентна медицина је вероватно стара колико и људски род. Када је у примитивној људској заједници један члан те заједнице био повређен, а други му пружио воде или га однео до његове примитивне настамбе, поготово ако му је покушао зауставити крварење, онда се то може сматрати најранијим примитивним обликом хитне помоћи повређеном.

У вавилонском друштву Вавилонци су имали обичај да рањенике донесу на неко јавно место,где их је свако могао видети и прегледати, а сврха је била да се међу присутнима нађе неко ко може да им помогне.

Натписи на египатским гробницама говоре о стављању удлага код преломљених екстремитета, о лечењу рана, ломова и повреда главе.

Потреба организације збрињавања и лечења повређених и нагло оболелих на месту где их је повреда или болест затекла указала се пре свега у великим ратовима. Ипак развој ургентне медицине није текао упоредо са развојем медицине уопште.

Оснивачем и оцем организоване помоћи после масовних рањавања може се сматрати Хенрy Дунант, који је после битке код Соллферина, 1859. год, ужаснут патњама рањеника на које нико није обраћао пажњу започео њихово збрињавање, и тако основао управо оно што данас називамо организованом првом помоћи.

Хамбург је био први европски град који је добио прву организовану здравствену установу за хитне случајеве – Станицу за спасавање утопљеника 1762. год

1781.год у Бечу се оснива Бечко друштво за спасавање. Ове две установе можемо сматрати првим организованим станицама за хитну помоћ .

Ургентна медицина је је једна од најмлађих медицинских дисциплина, мултидисциплинарна.
Настала је из потребе савременог човека и порастом све већег броја тешко повређених и критично оболелих особа.

Термин „ургентна медицина“ први пут је употребио професор Хамбургер у Паризу 1954. године, по коме је ургентна медицина означавала посебну медицинску дисциплину, која специфичним методама и у посебним организационим јединицама третира сва тешка стања, без обзира које су пририоде: поремећај срчаног ритма, интоксикација, тешка траума, коматозно стање и др.

Организоавње службе ургентне медицине у сваком људском насељу и свугде где људи бораве и раде је услов без кога се не може ни замислити савремена здравствена заштита

О ургентној медицини као засебној специјализацији почело се размишљати почетком шездесетих година. У том периоду настаје и прво удружење лекара који се баве искључиво ургентном медицином (Америцан Цоллеге оф Емергенцy Пхyсицианс )

У старој Југославији 1979. године у СР Босни и Херцеговини уводи се посебна дисциплина – специјализација ургентне медицине (Катедра ургентне медицине у Сарајеву).

Катедра за ургентну медицину у Београду је основана 1992. године,а први шеф катедре је био проф Вујчић.