Историјат
У време када је на једној страни Француска револуција започела борбу „… за слободу и права човека…“, а на другој страни кроз дела Чернишевског и других, руска идеологија „западњаштва“ достиже своју кулминацију, у нас се јављају зачеци активности на подизању опште просвећености, a посебно здравствене културе. Европеизацијa у начину живљења, култури, a нарочито у науци, почиње да мења дотадашњу оријенталну слику ових простора. на челу тога националног и друштвеног преображаја налази се заједно са ондашњом малобројном младом српском интелигенцијом „Уједињена омладина српска“ која ће у овим промена, а врло често бити и носилац новог и слободарског. Међу оним интелектуалцима који ће се после завршених студија на неком од факултета у Европи, вратити назад у Србију, нашла се и група лекара „…стипендираних по струци медицинској…“. Вођени идејама „уједињене омладине српске“, сањајући o слободи и гледајући далеко у будућност свог народа, они ће постати утемељивачи и носиоци савремене медицинске мисли и науке какo на подручију Србије, тако и на ширим балканским просторима. У тој, не тако бројној плејади младих интелектуалаца у Србији је посебно маркантнa социјалан фигура младог београдског војног лекара, др Владана Ђорђевића – у каснијим годинама члана Српске Краљевске Академије, политичара, књижевника и јавног радника. Као сведок једног времена, он ће дати целом политичком и културном животу у тадашњој Србији посебно обележје.
Из таквог националног буђења на простору још полувазалне Србије, током седамтесетих година деветнаестог века(1872.) јавиће се Српско Лекарско Друштво.
Oснивање овог Друштва дошло је после новосадске „Матице Српске“(1826.), првих гимназија у Сремским Карловцима, Крагујевцу и Београду, затим „Лицеја“ у Крегујевцу и Београду, „Српских новина“(1834.) и Вујићевог позоришта(1834.-1836.), а пре „Српског ученог друштва“(1886). Поставши једно од „огњишта српске науке“, Српско Лекарскo Друштво је историјска тековина овог народа, његове медицинске и опште културe. Још средином 1842. године две београдска лекара: др Крало Пачек(наш први балнеолог) и др Емерих Линдермајер( први шеф војног санитета) „дали су предлог да се у Београду оснује
Лекарско читалиште које би помогло лекарима да прате савремене тековине науке.“ Забележено је да су и друга два београдска лекара др Аћим Медовић(професор Велике Школе) и др Јован Валента(први управник „Варошке болнице у Палилули“) 60-тих година прошлог века покренули идеју да се с истим циљем оснује „Друштво београдских лекара“. По њиховој замисли ово друштво треба да окупи и oкрене на стручну активност десетак лекара који су у то време радили у Београду. Међутим, у оба случаја сви покушаји су пропали. „због неразумевањa надлежних, као и због неких других разлога..
Оснивачи Српског лекарског друштва били су:
Аћим Медовић, Јован Машин, Ђорђе Клинковски, Јован Валента, Панајот Папакостопулос, Јосиф Хољец, Бернард Брил, Сава Петровић, Јулијус Ленк, Марко Полак, Владан Ђорђевић, Петар Остојић и зубни лекар Илија Ранимир. Оснивачима ће се убрзо придружити још Јосиф Панчић и Младен Јанковић, који су приликом првог састанка били одсутни. На другом састанку који је одржан 15. јуна исте године, донет је и „Први устав друштва“ који је упућен Министарству унутрашњих дела на одобрење. У писму које је пратило овај текст Устава били су потписи свих присутних лекара: „…Господине Министре, Лекари београдски који су се доле потписали, имајући у виду за каквом научном средином у којој би нашли и прилике и средства, да наточ својега огромног посла који тражи целокупно време њихово, ипак држе корак са савременим напредовањем целокупног лекарства у јесташтбеничких наука помоћница, саставили су Српско Лекарско Друштво, устројили циљ и средства тога друштва изложених у приложеном Уставу Српског Лекарског Друштва у Београду, и ми молимо господина Министра унутрашњих дела, да нам допусти, да на изложеним основама склопимо ово Друштво…“
Одговор на послато писмо, убрзо је стигло Друштву и у њему је записано:
„… Предложени устав својом одлуком С. Н. бр 944 од 8. јуна 1872. године одобрио је господин Министар унутрашњих дела потврђујући на тај начин основну идеју водиљу Друштва…“
Српско лекарско друштво
ће са девет редовних, једним почасним и 34 дописна члана из унутрашњости,као и „24 лекара из словенских и других земаља“ 5. августа 1872. године званично отпочети са редовним радом. Друштво ће већ од тих првих дана поред сталешких питања на својим седницама почети да се бави и стручним радом везаним за медицинске, здравствене и социјалне прилике у српском народу. Тако ће оно већ од првог тренутка, да „… ради нарочито на статистици болести не само у Србији, већ и у земљама у којима српски народ живи, да тражи узроке болестима, уколико су они у народним и географским особинама и да проучава средства којим би се ти узроци најпоузданије уклањали…“. На тај начин „…Српско
За постојање и рад Српско Лекарског Друштва, односно лекара окупљених око њега, везана је појава многих значајних медицинских и друштвених институција у Србији. На првом месту, ту је оснивање ср Лекарско Друштво је од самог почетка свог рада постало Дручтво свих Срба, не само у Србији него и ван ових граница…“ – како је то записао, др Војислав Суботић(1922.) у својој „Историји Српског Лекарског Друштва“ издатој поводом педесете годишњице постојања и рада.
Овај часопис Српског Лекарско Друштва, ће на Међународној изложби у Лондону 1901. године бити изложен у српском павиљону и добити прву награду за техничку опрему у уредништво.
За постојање и рад Српско Лекарског Друштва, односно лекара окупљених око њега, везана је појава многих значајних медицинских и друштвених институција у Србији. На првом месту, ту је оснивање српско Друштва Црвеног Крста(1876.), па Главног Санитетског савета(у које је Друштво именовало шест чланова), затим припрема и оснивање Медицинског факултета у Београду од 1914 до 1920 године. Од посебног значаја је активно учествовање Српско Лекарског Друштва у стварању српског здравственог законодаваства све до 1941 године.